PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


петак, 15. јануар 2016.

MOĆ LOMLJENJA 2



   Da li je za praktikante borilačkih veština razbijanje glavna stvar? Pa, jasno je, da ne koristi svaki karatista svoje telo za lomljenje dasaka i razbijanje cigli. Ima mišljenja, čak, da je nešto tako sasvim besmisleno. Često se citiraju reči Brus Lija: «Daske ne uzvračaju udarac». To je tačno. Međutim, moramo priznati, da jedan karatista mora spoznavati svoju snagu da bi, shodno tome, izučio veštinu. Neki čak smatraju da se istinska veština karatea ne može steći bez praktikovanja vežbi razbijanja.
   Ljudi počinju sa učenjem karatea iz raznoraznih razloga i s različitim ciljevima na umu. Neki ga uče da bi stekli i ojačali sopstveno samopouzdanje, drugi da bi se izveštili u samoodbrani, a ima i onih koji žele postići disciplinu i autokontrolu. Jasno je, kada jedan praktikant na treningu uspe slomiti svoju prvu dasku, dokazuje da je naučio tehniku rada i samim tim postaje samouvereniji.
   Postupak razbijanja pomaže praktikantu da shvati principe koji stoje iza samoodbrane kroz ekvivalentnost, razumevanje tehnike i zbog čega se koristi. Samo započinjanje čina razbijanja predstavlja konkretan udarac na određeno mesto i u zavisnosti od toga koliko je dasaka ili cigli razbijeno, ekvivalentan je konkretnom delu tela.
   Praktikantovo telo mora biti pripremljeno i u potpunosti upoznato sa tehnikom koja će biti korišćena ukoliko se žele izbeći povređivanja. A pre no što se otpočne sa pripremom organizma moraju se upoznati sa telesnim funkcijama strukture skeleta. Šta se događa u procesu pripreme i kako samo telo na to reaguje?
   Mada nam se pri pogledu na skelet kosti čine tvrde i suve znamo da ih sačinjavaju 25 posto vode i 30 posto organskih materija. Snaga i čvrstina kostiju najviše zavisi od količine kalcijuma. Kosti sadrže žive čelije čiji je zadatak da proizvode vezni materijal. Koštane ćelije uzrokuju stvaranje mineralne materije koja se skladišti u organskom obliku, očvršćavajući kosti i dajući im jačinu. Krv teče kroz i oko oštećenog tkiva. Sama povreda ojačava lokalni dovod krvi.
   Krv donosi materije potrebne tkivu, a istovremeno odnosi otpadni materijal. Što je brži dotok krvi brže dolazi do zacelenja i zalečenja tkiva. Tokom procesa zalečenja povređena kost zavisi od tri razne vrste čelija. Jedne razaraju staru kost da otvore put za zacelivanje, druge proizvode materiju koja se stvrdnjava i postaje koštana materija, odnosno kost, a treća vrsta čelija održava kost živom (ako ova vrsta čelija ugine, kost umire takođe). Mrtva kost biva zamenjena mekim supstitucionim tkivom koje ispunjava prostor na kom je bila stara kost ali nije toliko čvrsto.
   Telesnim vežbanjem podstiče se aktivnost čelija koje grade kosti. Stoga svaki sportista ima ne samo više mišića već i više kostiju od običnih ljudi, pošto vežbanje poteže mišiće, a mišići povlače kosti i tako stimulišu njihov rast.
   Svako telo ima tri vrste mišića, a jedni od njih se zovu mišići skeleta. Mišići skeleta čine mišićni sistem koji iznosi oko 40 posto telesne težine. Mišići ovog tipa su uglavnom pripojeni uz kosti pokretljivih zglobova. Mišićna konstrukcija spaja ili razdvaja delove kostura. Naravno, one delove kostura za koje su ti mišići pripojeni. Mišići su potpora za kosti, a kada su izvežbani i pripremljeni postaju dovoljno čvrsti da kostima pruže i potrebnu zaštitu od povreda i sl.
   Nožna kost uobičajeno je jaka kao da je pravljena od livenog gvožđa, a ipak je triput lakša i mnogo savitljivija. Neki put bi se i gvožđe slomilo, a kost se samo neznatno savije i ostane praktično nepovređena. Kost je uistinu dobra alatka što su znali i koristili i pećinski ljudi.
   Borilačke veštine i polaze od postavke da je čovekovo telo alat i oružje. Konkretno, dve ruke i dve noge, jesu čovekovo oružje. Koriste se udarci šakom, dlanovima, prstom i prstima, te stopalom, nožnim palcem, postrance, prednjim delom ili zadnjim ... itd.
   Telo se mora postepeno pripremati za postupak razbijanja i lomljenja i potrebno je početi sa mekšim materijalima. Kosti i mišići će se prilagoditi ovakvoj pripremi organizma tako što će reapsorbovati svoje tkivo i stvarati klasifikovane zone. Tek potom praktikant može polako preći na rad sa čvršćim materijalom.
   Možda je karate po nekad ne zanimljiv. Možda publika uopšte i nije spremna da u celosti poštuje veštinu karatea stečenu dugogodišnjim vežbanjem. A možda čak i časni karatisti moraju pribegavati raznim spektakularnim egzibicijama da bi privukli nove učenike. Ipak, svaki časni karateka morao bi bežati od trikova i otvorenih prevara kao od kuge. Trikovi bazirani na naučnim činjenicama moraju se kao takvi i prezentirati publici, kao naučne egzibicione ilustracije. Ovakvim trikovima ne sme se obmanjivati publika da poveruje da je demonstrator izuzetni i nepovredivi majstor borilačkih veština.

(Prevela: Vera Nenadov-Palčić)


CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
broj 62, oktobar 1991., strana 18


Нема коментара:

Постави коментар