PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


субота, 17. октобар 2015.

TANASKO RAJIĆ


HEROIZAM TANASKA RAJIĆA (1754—1815)




Tanasko Rajić na topu, rad slikara Riharda Puhte

... Na krštenju je dobio ime Tanasije a neki letopisci pišu ga i Aganasije. Kod kuće i u selu zvali su ga Tanasko. U Srbiji, u predanju, takođe je ostao kao Tanasko. Sa svojim Stragarcem Janićijem Ćurićem bio je u naročito dobrim odnosima i obojica su bili dobro upućeni u sve stvari Prvog srpskog ustanka i bili veliki Karađorđevi prijatelji. Jedan od retko pismenih Srba toga vremena, Janićije je bio Karađorđev sekretar. On je napisao i istoriju ustanka, nazvavši je "Srbska povesiica Karađorđevog vremena, sačinjavana Janićijem Đurićem, bivšim tajnim sekretarom Vrhovnoga Vožda serbska..." Ovu istoriju, poloviiom XIX veka, izdala je najznačajnija srpska naučna ustanova, Društvo srbske slovesnosti. Da potvrde međusobno prijateljstvo, Tanasko je oženio jednog svog sina Perunikom, mlađom sestrom Janićija Đurića. Pored druge dece, Tanasko je imao i sina Nikolu, koji je bio čibugdžija kneza Miloša.

Tanasko Rajić je Karađorđevom ustanku prišao među prvima. Smatra se da je u vreme dahijske strahovlade, zajedno sa družpnom Janićija Đurnća, na drumu ispod Venčaca učestvovao u ubistvu Asan-age, čitluksahibije iz Velike Ivanče. Na čelu Stragaraca, sa Janićijem Đurićem, Tanasko Rajić učestvuje na poznatoj Skupštini u Orašcu (2. februara 1804) kada je Karađorđe izabran za vođu ustanika. Rajić je tada već stariji čovek (oko pedeset godina), koščatih oštrih crta, strogog glasa i ravnih izduženih brkova. Plahovit je i uvek u borbi u kojoj je iskusan; učestvovao je u paljenju mnogih turskih hanova. Selo Stragari je na severoistočnim padinama Rudnika, gde se spuštao pohlepni Sali-aga2, nazvan "Rudnički bik" (brat Kučuk-Alije, zloglasnog beogradskog dahije), gde su turski konjanici robili devojke i mušku decu.

U Orašcu su ustanici razvili crveno-belu zastavu, pred kojom su poskidali kape, izatkanu i obojenu u Šumadiji. Karađorđe ju je predao krupnoj i brkatoj ljudini, Tanasku Rajiću, da bude barjaktar ustaničke Srbije. Po završenoj skupštini, s Karađorđem i Tanaskom Rajićem na čelu, ustanici su zapalili orašački han "u spomen Skupštine", kako kaže Janićije Đurić.

Dok je goreo orašački han, Janićije Đurić je po Karađorđevom diktatu pisao pisma istaknutim ljudima po svim krajevima Srbije, da pale hanove i ubijaju subaše. Zatim je planuo han u selu Ralenoviću, handžija i drugi Turci pobijeni, a ustanici se silno umnožiše. Pred veče, po jakom snegu, ustanici krenuše iz Šumadije u beogradsku nahiju, da dižu narod na ustanak i sprečavaju prolaz Turcima iz Beograda u unutrašnjost. Put ustaničkoj vojsci osvetljavaju zapaljeni hanovi u Drlupi, Rogači, Dučini, Stojniku.

U Stojniku su Karađorđa rudnički trgovci Toma Terzija i Nikola Rakić obavestili o turskom odredu koji će noćiti u Sibnici na putu za Rudnnk. Karađorđe napravi plan zasede ispred sibničkog hana. Glavna mesta poverio je Arseniju Lomi i Tanasku Rajiću.

Kad je turska kolona ušla u zasedu, prvi srpski plotun oborio je šesnaest Turaka i dva seiza Ciganina. Ostalih sedamnaest Turaka se sa oružjem predadoše. Posle ovoga, Tanasko Rajić je otišao u Stragare, mobilisao sve ljude i sa svojim Jaseničaiima došao da po Karađorđevom naređenju učestvuje u uništenju dahijskog gnezda na Rudniku. Prethodno su ustanici svoje prve zarobljenike, njih dvadeset, dali u zamenu za kragujevačkog kneza Mladena Milovanovića, koji je utamničen za vreme seče knezova. Pristupivši ustanku, Mladen je bio jedan od najistaknutijih starešina i prvi ministar vojni ustaničke Srbije.

Ustanička vojska opkolila je Rudnik 19. februara 1804. Da bi odustali od napada ustanici su tražili predaju živog Sali-age i još nekih turskih starešina. Međutim, Turci su ovo odbili, očekujući pomoć iz Beograda od Kučuk-Alije. Ustanici su imali deset hiljada vojnika ali su najborbeniji bili Rajićevi Jaseničani, po čijim je selima Sali-aga najviše nesreće stvorio. Zato im je najveća želja bila da Sali-agu, "onoga psa u Rudniku", kako je govorio Rajić, živa uhvate. Dok se oko Rudnika po snegu i ledenoj kori vodila borba, ustanicima se pridružio sa svojim ljudima Milan Obrenović, brenički trgovac. Od njega su saznali da komandant turskih jedinica u Čačku Čolak-Alija, sa jakim odredom konjanika, kreće u pomoć Sali-agi.

Sada su Stanoje Glavaš i Tanasko Rajić, sa oko osam stotina ljudi, postavili zasede na majdanskom drumu. Naredili su da niko ne sme opaliti pušku dok se ne čuje njihova. Od prvog ustaničkog plotuna nasta pometnja među Turcima. Dok mnogi pobegoše u potok, sa konja, kome se nabio sneg u potkovnce, pade komandant Čolak-Alija, ali ga nijedno ustaničko zrno ne pogodi. Iako izložen vatri, u raskošnom odelu stajao je na drumu i pucao iz svojih pištolja. Plahovitom Tanasku Rajiću jurnu krv u glavu i on izlete iz zasede da se baci na Čolak-Aliju i živog ga uhvagi. Međutim, turski komandant, videvši ga, opali i pogodi ga u ruku. Zrno polomi kost a Rajić ispusti pušku, koja pade u sneg. Drugi ustanik pritrča s motkom i raspali Čolak-Aliju po plećima. On se strovali na drum. U tom sukobu izginulo je preko polovine Turaka koji su krenuli iz Čačka da pomognu opsednutom Rudniku. Ranjenom Rajiću, pred Karađorđem i Glavašem, previše polomljenu ruku, dok je on govorio da mu nije žao ni zbog bolova ni zbog ruke, nego što ne može tući Turke dok mu ne zaraste rana.

U toku noći rudnički Turci na čelu sa Sali-agom uspeli su da se provuku između srpskih zaseda i napuste grad. Srpski konjanici su ih gonili i ubili oko dvesta Turaka. Ustanici su u Rudniku zatekli bogat plen u oružju. Sad je održan skup starešina kojem je prisustvovao i ranjeni Rajić. Odlučeno je da se sva vojska pusti svojim kućama kako bi se snabdela hranom i potrebnim stvarima i da se, sedmog dana po razlasku, svi skupe pod Venčacem, u Velikoj Vrbici. Karađorđe se odazva pozivu Stragaraca i sa Glavašem dođe u njihovo selo, gde je proveo tri dana. Bili su gosti u domovima Janićija Đurića i Tanaska Rajića.

Mada je bio teško ranjen, Rajić je nastavio da se i dalje bori i obavlja sve ostale dužnosti. Tako je učestvovao u bojevima kod Jagodine, Požarevca i Smedereva.

Rajić je učesnik Ustaničke skupštine u Ostružnici, aprila 1804. godine, gde je, pored ostalog, obrazovana ustanička delegacija za odlazak u Zemun na pregovore sa predstavnicima dahija. Predlog je uputio po nalogu svoje vlade austrijski general Ćenejn, iz Petrovaradina. Delegaciju su sačinjavali najistaknutiji ljudi ustanka: Karađorđe, Janko Katić, Mladen Milovanović, Prota Mateja Nenadović, Tanasko Rajić i drugi. Kako do izmirenja nije došlo, jer Turci nisu prihvatili srpski zahtev da se dahije isteraju iz Beogradskog pašaluka, borbe su i dalje nastavljene.

Rajić se naročito proslavio u burnoj i za ustanike veoma teškoj i neizvesnoj 1809. godini kada je u Srbiju, sa dvanaest hiljada krdžalija, upao Alija Gušanac3, u nameri da popali i opljačka Šumadiju.

Obesan, ovaj razbojnik je pretio da će Kragujevac zapaliti a Karađorđevu glavu poslati u Carigrad. U susret mu je Karađorđe uputio svog barjaktara Tanaska Rajića sa dve hiljade boraca. Na Crnom vrhu kod Jagodine Rajić je napravio raspored svojih trupa, za napadače smrtonosan. Krdžalije su upale u srpske zasede, tako da je Gušanac jedva umakao u Jagodinu, izgubivši skoro čitavu vojsku. U ovom boju istakao se i poznati junak Prvog usganka Jova Kursula4.

Posle ovoga, došlo je do nekog razmimoilaženja između dva prijatelja, slična po karakteru i hrabrosti Karađorđa i Rajića. Možda su u pitanju i neke vojvodske intrige. Naime, zna se da je Rajić govorio da vojvodstvo nije vlast za počasti, već da se zna ko je prvi na dužnosti. Po njemu, narod nema drugog saveznika do samog sebe, jer "car na cara udariti neće", ne bar zbog Srbije. Osetivši Karađorđevu ljutnju, Rajić se povukao u svoje Stragare.

U kobnoj 1813. godini kada narodne vojvode i prvaci na tri skupštine, održane u Topoli, manastiru Vraćevšnici i u Kragujevcu, razgovaraju o sudbini Srbije posle rusko-turskog sporazuma u Bukureštu, Rajića napušta ljutnja i on se, već star, pojavljuje među braniocima zemlje. On učestvuje, na poziv Karađorđev, na poznatom savetovanju u Jagodini, gde je Karađorđe predlagao vođenje gerilskog rata protiv nadmoćnijeg neprijatelja koji napada sa tri strane: Petar Moler teško izdržava pritisak sa Drine, Hajduk-Veljku masa boraca je izginula, na Deligradu se vode očajničke borbe...

Iako je Savetovanje prihvatilo Karađorđev predlog, kada je u Jagodinu došao ministar vojni Mladen Milovanović sve je preinačeno. On je bio za frontalne borbe na granicama zemlje jer su se baš oko tih granica nalazila njegova velika imanja i vodenice koje je pridobio od turskih begova. U polemici između Karađorđa i Mladena, Tanasko Rajić je uneo odlučnost i veru u ono što je zaključeno na Savetovanju.

Na Karađorđevo upozorenje da će u frontalnim borbama sav narod izginuti, Mladen veli:

— Neka gine. Svadba bez mesa ne može biti. A neka se i Veljko tuče, dosta mu pevaju Bugarčice.

Teško bolestan, Karađorđe se povlači i uzdahnu: Hej, Mladene, Mladene, Bog te ubio. Dosad je ovaj narod bio o mom vratu, odsad neka je o tvom.

Bez podrške spolja, bez jedinstva iznutra, i posle poraza na Negotinu, Moravi, Deligradu i Zasavici, u septembru 1813. godine Turci su ponovo pokorili Srbiju i poseli gradove. Karađorđe je otišao iz zemlje...

Nastupio je svirepi režim beogradskog vezira Sulejman-paše Skopljaka. Tanasko Rajić je, sa još nekim šumadijskim i rudničkim komandantima, ostao u zemlji. Turci su vezivali ljude za ražanj i pekli uz vatru seireći uz njihove muke; prebijali maljevima kosti na živim ljudima; stavljali pohvatanim seljacima zobnice napunjene pepelom na glavu i terali ih da trče dok se ne uguše. Od naroda je oduzimano oružje. Vratile su se spahije i čitluksahibije. Tražen je porez od 1804. do 1813.

U jesen 1814. godine, u kraju oko Čačka izbila je buna Hadži Prodana Gligorijevića, koju je u krvi ugušio ćaja-paša Imšir. Svirepo je odsecao glave, pohvatane pobunjenike sprovodio gole po mrazu u Beograd, tu ih žive nabijao na kolje duž savske obale u Donjem gradu. To je izazvalo revolt čak i kod austrijskih vlasti u Zemunu, koje su zbog ovog varvarstva protestovale i zahtevale da se leševi uklone "jer izazivaju revolt kod kulturnog čoveka".

Posle propasti Prvog ustanka u Srbiji je ostao i Miloš Obrenović, koji je u vreme Hadži Prodanove bune bio za mirnu saradnju sa Turcima. Svoje mišljenje promenio je onog trenutka kad je video kako su Turci surovo postupili sa učesnicima bune.

Posle Takovskog zbora, 11. aprila 1815, na kojem je Miloš Obrenović izabran za vođu ustanka, akcije ustanika su odmah obuhvatile Čačansku, Rudničku i Kragujevačku nahiju, a zatim se proširile na ceo Beogradski pašaluk. Drugi srpski ustanak trajao je znatno kraće od Prvog, ali su njegove tekovine bile trajne i one počivaju na rezultatima Prvog ustanka. Najznačajnije bitke vođene su na Ljubiću kod Čačka i na Dublju u Mačvi. Na Ljubiću se junačkom smrću proslavio Tanasko Rajić, komandant prvih srpskih topova u Drugom ustanku.

U stvari, borbe oko Čačka, koje su bile presudne za sudbinu Drugog srpskog ustanka, trajale su čitav mesec dana — aprila i maja 1815. Zbog napada ustanika na tursku posadu u Čačku, beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak poslao je svoga zamenika Ćaja-pašu Imšira sa dvanaest hiljada vojnika najelitnijih jedinica koje su garnizonovale u beogradskoj tvrđavi. Pošto je prešao planinu Rudnik, Ćaja-paša je prenoćio u selu Majdanu i opljačkao okolinu. Sutradan je stigao u Konjeviće, selo nekoliko kilometara severoistočno od Čačka, na putu za Beograd. Tu je zanoćio i tek sutradan ušao u grad i smestio svoje jedinice po šančevima kojima su bili okruženi begovski konaci i džamija u centru varoši. Miloš Obrenović je išao za ovom kolonom na izvesnom odstojanju, ne napadajući je, jer nije imao dovoljno snaga. Kad je Ćaja-paša ušao u Čačak, Miloš se pridružio ustanicima koji su tu već vodili borbe i utvrdio se na brdu Ljubiću, oko kilometar i po severno od Čačka, iznad leve obale Zapadne Morave, koja protiče između ovoga brda i grada. Tu je Miloš zatekao kao ustaničke komandante Lazara Mutapa i svoga brata Jovana Obrenovića. Učvršćivanje šančeva na Ljubiću pobijanjem debelog hrastovog prošća prepletenog prućem i postavljanjem granja ispred šančeva, bilo je završeno već prve noći po Miloševom dolasku.

Sutradan su Turci uz talambase i viku izvršili silan napad ali su se Srbi održali na položajima. Uskoro će Ćaja-paši stići u pomoć paša Vranjalija i još neki turski komandanti iz južnih krajeva, što je za nekoliko hiljada vojnika povećalo tursku armiju pod Ljubićem. Međutim, u prvom napadu Vranjalija je teško ranjen ali su turski napadi na Ljubić monavljani svakog dana. Odbijani od Srba, Turci su se povlačili preko Morave u Čačak.

I ustanicima je stizala pomoć, koja je odmah raspoređivana po položajima. Stizali su Gružani, užički Crnogorci (knežina Crna Gora, sresko mesto Kosjerić, okrug užički), Dragačevci. Došao je i guslar Anđelko Vuković sa Kosova, pošto je ubio siledžiju Sinan-kesedžiju, o čemu je spevao i pesmu. Sa Jaseničanima je stigao i Tanasko Rajić, s velikim ratničkim iskustvom, skoro sed, brkat, ali još uvek krepak za bojeve, veoma cenjen među ustanicima. Na Ljubiću je postao kapetan u vojsci.

Saznavši da Turci, dolazeći iz Beograda, započinju oštre napade na Valjevsku i Šabačku nahiju, Miloš je za kratko napustio Ljubić i otišao na Palež (Obrenovac) kod Save. Osvojivši Palež (prvi osvojeni grad u Drugom ustanku), ustanici su pored drugog zaplenili i top. To je bio prvi ustanički top u ovom ustanku. Bežeći, Turci su još jedan top oštetili i bacili u vodu. Srbi su i njega osposobili za upotrebu. Oslobođenjem Paleža uhvaćena je veza sa Sremom, odakle su nabavljani oružje i municija. Pored toga, mnogi ustanici odbegli 1813. vraćali su se u Srbiju i pridruživali borbi protiv Turaka. Usledili su uspesi i kod Valjeva, dok je Moler sprečavao prodor Turaka iz Srebrenice.

Kada se u drugoj polovini maja vratio na Ljubić, Miloš je oduševljeno dočekan. Konjica i topovi izazivali su ushićenje i ulivali veru u pobedu. I Ćaja-paši su stigla nova pojačanja iz Sjenice i Novog Pazara, kao i pojačanje leskovačkog paše. Arbanasi iz ovih jedinica svojim ispadom iz Čačka napali su zbegove srpskih žena i dece u Kablarsko-ovčarskoj klisuri.

Na savetovanju starešina Miloš Obrenović je izvršio prvi raspored snaga a komapdu nad šančevima poverio ustaničkom kapetapu Tanasku Rajiću. Istovremeno, Rajić je bio i komandant nad topovima jer je znao njima vešto da rukuje. Donji šančevi stavljeni su pod komandu Jovana Dimitrijevića, znanog Dobrača.

Srbi su uz pomoć topova uz veliko iznenađenje Turaka da gola raja ima topove — potisli Turke i saterali ih u šanac oko džamije, ali se dalje nije moglo. Jaka turska vatra lomila je sve srpske juriše. Tada je teško ranjen i pevač Anđelko Vuković. Posle ovoga ustanici naprave nove šančeve niže od Ljubića, pod brdom, bliže Moravi. U ove šančeve ode većina ustaničke vojske a na brdu ostanu samo straže kraj hrane i municije. Opšti turski napad počeo je 25. maja. Jakim konjičkim snagama Turci počnu opkoljavati Ljubić. Desnim krilom pređu Moravu u pravcu sela Konjevića, a levim u pravcu Trbušana, iznad Čačka. Ove snage su imale zadatak da opkole Ljubić i napadnu ustanike sleđa, dok glavne turske pešadijske snage vrše frontalni napad na srpske šančeve isturene do blizu Morave. Ustanici su u susret turskoj konjici izbacili svoje konjanike i između njih je došlo do borbe i povlačenja srpskih konjanika, koji su obavestili o pokretima turskih snaga.

Glavnina turskih snaga, prešavši Moravu, izvrši žestok napad na prednji kraj srpske odbrane, što dovede do paničnog povlačenja. Sada opkole Dobračin šanac, iz kojeg su ustanici davali ogorčen otpor i počnu jurišati na zadnji šanac, gde se nalazio Rajić sa topovima. I ovde dođe do teškog uznemirenja jer oni koji su se povlačili sa obala Morave i iz polja, uletali su u Rajićev šanac i, otvarajući vrata, izlazili i hvatali položaje po okolnim šumama. U stvari, kroz šančeve Tanaska Rajića povukla se vojska i Rajić, na kraju, ostaje sam sa topovima. On uzvikuje.

— Ja ovih topova ostaviti neću, znate kako smo ih svi želeli i za njima uzdisali! Ja hoću kod njih da umrem, pa posle moje smrti neka ih nosi komu drago!

Zatim, Rajić objahuje top da na njemu umre, vadi svoje kubure i puca, a onda potegne i jatagan i nož i obema rukama kolje se sa Turcima koji su se sjurili u šančeve. Na kraju, on pada isečen noževima na komade a krv njegova pljusnu po zemlji i oružju. U svom besu Turci su ga isekli tako da mu se docnije traga nije moglo naći.

Međutim, ustanici u donjem šancu još daju otpor. Knez Miloš Obrenović, našavši se u jednoj šumi, povika na
vraćevšničkog arhimandrita Melentija Popovića, koji se molio Bogu:

— Pope, sad nije vajde moliti se Bogu, nego uzmi onu mešinu i lupaj, a ja ću trčati i vikati, ne bi li se ljudi ustavili i povratili.

Miloš Obrenović dohvati doboš poginulog dobošara, okači arhimadnritu o vrat i viknu mu još jedanput:

— Lupaj!

Ustanici se počeše okupljati. Opkoljeni u donjem šancu davali su otpor čitavog dana. Knićanin Vaso Tomić ubio je glavnog turskog zapovednika, Ćaja-pašu, u času kada je na konju prelazio Moravu. Pogođen u vrat, paša se stropoštao u reku. Komandu nad Turcima sada je preuzeo sin beogradskog vezira Sulejman-paše Skopljaka, Muhamed-beg. Posle strahovitih gubitaka, na kraju se Turci povuku u Čačak sa zaplenjenim topovima. Strah od pobunjene raje i u ostalim krajevima naveo ih je da odustanu od povratka u Beograd. Već u toku noći, tiho i neopaženo, stanu se izvlačiti iz Čačka i stanu bežati prema Sandžaku. Ustanici se ustreme za njima preko planine Jelice i sustignu ih u selu Rtarima. Posle dvočasovne borbe, Srbi im nanesu velike gubitke, povrate svoje topove i uzmu veliki plen. U Rtarima pogine i vezirov sin Mehmed-beg. Mnogi Turci, bez oružja i opreme, gonjeni su sve do Kravarice. Zarobljene turske žene i decu Miloš uputi Turcima u Užice s pismom: "Evo vam šaljem vaše roblje... jer nisam pošao da robim... Ja sam ustao samo slobodu za sve da tražim". Uputio im je i ranjenike, koje su vidari previli. U veče, u Rtarima, izvršena je smotra srpske vojske i njenog novog naoružanja zadobijenog u borbama na Ljubiću i Rtarima. Sutradan su se ustanici vratili u Čačak, a na čelu pobedničke vojske vučeni su topovi na kojima je poginuo Tanasko Rajić. Pobeda Srba kod Čačka imala je velikog odjeka. Turci se povlače iz Kragujevca i još nekih mesta. Boj na Ljubiću rešio je sudbinu Drugog srpskog ustanka i otvorio put slobodi.

Četiri i po decenije kasiije, za vreme svoje druge vladavine, kada je knez Miloš 1859. godine obilazio Srbiju, zbio se ovaj događaj: knez se u Gornjem Milanovcu sa svojom svitom pripremao za put u Čačak. Jedan oficir ga, imajući u vidu kneževe pozne godine, upita da li će u svojim kolima u kojima se moglo i ležati i sedeti hteti da leži ili da sedi, kako bi ih na odgovarajući način pripremio. Knez Miloš odgovori:

— Neću ni ležati ni sedeti, nego ću stajati, jer sad prolazimo pored Ljubića...

Bogdan Sekendek

_____________

1 Svi datumi su po starom kalendaru, jer su tako navedeni u korišćenim istorijskim izvorima
2 Sali-aga, "Rudnički bik", zapovednik Rudnika, dobio je taj naziv jer je bio neobuzdan siledžija, nasilnik i napasnik.
3 Gušanac Alija, vođa krdžalija, vojni zapovednik Beograda, poginuo u boju na reci Jantri 7. septembra 1810.
4 Kursula Jovan, vojvoda rudnički, umro 1813.


Manje poznate reči u ovom odeljku:

čibugdžija — član posluge, onaj koji potpaljuje čibuk (lulu)
čitluksahibija — vlasnik čitluka (imanja koje je dobijeno za ratne zasluge). Neka sela su kao gospodare imala spahiju (vlasnika velikog poseda zemlje i carskog konjanika) i čitluksahibiju. Prvi je uzimao desetak, a drugi devetak.
krdžalija — turski hajduk u XVIII i početkom XIX veka. Boreći se sa Srbima i Rusima skoro sve krdžalije su izginule a bilo ih je toliko da su i sultanove vezire razbijali; najamnik


Bogdan Sekendek
"Istorijska čitanka naših naravi" (Srpska žrtvovanja),
Izdavač
Dom kulture "Vera Blagojević" u Šapcu
Šabac, 1998. god.


Tekst i slika preuzeti sa adrese:


Нема коментара:

Постави коментар