PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


субота, 14. новембар 2015.

ODLAZAK U MANASTIR

   Holandija, juna 1990. g.
Dragi i mnogo poštovani čitaoci “KARATE RINGA” evo još jednog nastavka moje “karate priče”. Bez obzira što se sve to dešavalo pre 20-tak godina mislim da će koristiti svima onima koji vole karate i koji ga žele prihvatiti kao način života. Posebno će koristiti kao iskustvo onima koji se bave bilo kojom vrstom meditacije.

   Jedini koga je radovala moja diskvalifikacija iz karate sporta bio je moj otac, “Vreme je sine da se jednom maneš te sportske besposlice i da završiš fakultet”, bio je njegov komentar i hteo je da pošalje dalmatinski pršut onima koji su me kaznili.
   Tako je i bilo. Za nekoliko meseci ja sam diplomirao na Stomatološkom fakultetu u Beogradu.
   U tom, za mene teškom i tužnom vremenu izgledalo je najbolje da se povučem i udaljim iz beogradske karate sredine. Trebalo mi je da odem negde u unutrašnjost i da pokušam da se smirim i zalečim svoje rane. Ubrzo sam i pronašao jedno takvo mesto. Bio je to pravoslavni manastir KRKA (zadužbina Jelene Šubić, sestra cara Dušana, osnovan 1345. g.). To je ujedno i bogoslovija koja je počela sa radom još davne 1615. g. Manastir je u dalmatinskoj Zagori, blizu Knina. Sam manastir se nalazio u predivnom ambijentu doline reke Krke, četiri kilometara od male varošice Kistanja. U mestu Kistanje dobio sam mesto stažera stomatologa u zubnoj ambulanti. Po blagoslovu tada Dalmatinskog, danas Žičkog episkopa Stefana mogao sam se smestiti u manastir KRKU i za sve vreme uživati gostoprimstvo bratstva.
   Ideja mi je bila da preko dana radim u zubnoj ambulanti u Kistanjama, a da u svoje slobodno vreme u Manastiru KRKA slikam ikone za novu pravoslavnu crkvu u Kninu. Ja sam već i do tada samouko slikao ikone u Beogradu. Ljudi su ih rado kupovali i to je tada bio izvor moje matrijalne egzistencije. Ikone kao i hrišćanstvo i sve ono što nose sa sobom kao poruku, poznavao sam veoma površno i oskudno. Tako su i moje ikone bile manje-više ilustrovane, kao da slikam suvenire. U suštini tada me poruke ikona i pravoslavlja nisu ni interesovale jer sam bio još uvek zaokupljen ZEN-om. Moja jedina i najveća želja tada bila je traženje. Tražio sam ono što nije samo hleb svakodnevni. Tražiti i naći  hranu duhu u jednostavnoj i perfektnoj koordinaciji sa telom. Bio sam gord i ponosan na moje dotadašnje rezultate u ZEN meditaciji. Osećao sam samouvereno svetlucanje unutarnje svetlosti lažnog mira. U meni se budila ogromna, gotovo nadčovečanska energija. Valjda mi se to tada tako činilo, da sam bio uveren da bilo šta započnem, pa i nemoguće, uspeo bih. Eto zbog svega toga sam osećao mističnu privlačnost manastira KRKA. U tom prekrasnom ambijentu izolovan od jeftinog vanjskog sveta, stotinjak bogoslova se spremalo za poziv sveštenika. Ubrzo po mom dolasku, oformio sam  karate klub bogoslova (ukoliko bi se moglo nazvati klubom). Javili su se svi. Njih 110 kompletirani sa svojim mlađim nastavnicima.


   Još uvek se divim bratstvu kako su prema meni imali strpljenja i kako su mogli da me trpe onakvog kakav sam tada bio, jer sam uneo nemir u manstirsko tihovanje, nemir beogradskog asfalta. Valjda su po premislu videli napred. Svi moji bogoslovi bili su izvanredni učenici karatea. Neki od njih danas su sveštenici, neki sveštenomonasi, a neki i vladike. Neću ih zaboraviti nikada jer boljih učenika od njih nisam ni imao od tada. Kao da im je bio prirodan moj kvazi japanski-despotski odnos senej-učenik, i lako deljenje munjevitih šamara. Bili su trpljivi i strpljivi. Ja sam učio njih, a oni su učili mene. Učili su me trpljenju i detinjoj veri. Svi oni su bili iz siromašnih i pasivnih srpskih krajeva. Bili su čisti i napojeni kućnim vaspitanjem u dubokoj veri. Tada smo bili jedinstvena celina. Nadopunjavali smo se potpuno. Trenirali smo bosi po oštrom kamenju. Terao sam ih da se bore uz sami ambis kanjona reke Krke, punog trnja i oštrih škriljaka. Krstili su se pre početka treninga i borbi. U borbi su bili bespoštedni i uporni ali ne preterano surovi. Lako su praštali jedni drugima i nisu brojali modrice dok su vadili trnje iz tabana i leđa posle treninga.


   Duboko sam blagodaran i bratstvu i vladiki što su mi po nekom njihovom unutarnjem poverenju prepustili slobodu i prevlast nad tim momcima, čije sam poverenje i ljubav i te kako osećao i veoma, veoma poštovao. U svojim svakodnevnim čestim usamljenim individualnim treninzima imao sam mnogo uspeha. No nisam bio zadovoljan sobom. Progonila me je i terala konstantna želja za dokazivanjem. Lomio sam “šutom” kao od šale i kamene ploče od po 15-20 kilograma. Zimi, po najvećoj hladnoći preplivavao sam Krku svakodnevno. Najdraži i najuspešniji su mi bili jutarnji treninzi. Tada sam imao potpuni kontakt sa prirodom oko sebe. Svi smo iščekivali, i ptice i biljke i insekti i ja, prekrasni izlazak sunca. Omiljeno mesto treninga bio mi je mladi voćnjak pored reke sa koje se dizala jutarnja magla. Plavičasti polumrak i tišina ispunjena prvim pozdravima ptica. Svud okolo bila je kristalna rosa. Trening bi započinjao dobrim zagrevanjem. Tada bih meditativno, kroz donji deo stomaka, uranjao u svet oko mene. Dugo bih posmatrao mrave, kap rose ili cvet. I činilo mi se kao da sam deo svega oko mene, da sam stopljen i da ne postojim. Čekali smo “ono”, a to su bile prve strele sunčanih zraka koje su svetlošću i toplotom budile sve živo. Zadržavajući mir u sebi nastavljao bih trening. Prvo bih odradio kate… Na dohvat mi je bilo deset mladih stabala oko kojih sam omotao stare krpe. Bile su to izvanredne makivare. Postavljene na raznim visinama i različite tvrdoće. Posle intenzivnog isijavanja energije, ponovo sam se vraćao u meditativnu dubinu. Centar je bio moj donji deo stomaka. Lelujala je čudna svetlost u mojoj dubini. I onda čudni mir. Kažem čudni, jer sam kasnije otkrio da je to samo prikaz mira, onog dubokog, divnog, koji je pothranjen u svakom čoveku i košta truda otkriti ga, a još više zadržati ga. Taj mir ima sasvim drugo poreklo i sasvim drugu poruku. Tada za taj pravi mir još nisam znao, te mi je ta opsjena izgledala fantastično kao uspeh. To je u stvari i bio moj tadašnji duhovni cilj. Bio sam ponosan na sve to i gord. Znači postaješ nešto posebno, nazireš svoje nadčovečanske mogućnosti. Moji treninzi su postajali sve duži i sve fanatičniji.
   Tih godina kada je karate bio mističan i čudan i za jednu sredinu kakav je bio Beograd, možete samo da zamislite reakcije ljudi iz tih pasivnih krajeva. Bilo je tu i dosta komičnih situacija. Tako prilikom jednog od mojih ranih treninga, stazom niz kanjon silazila je grupa starijih žena, poklonica manastira. Zanešen u trening nisam ni primetio, ali su zato one spazile mene. Izgleda da sam ih u tom jutarnjem polumraku uplašio. Neprestano se krsteći, uspaničene i izbezumljene, utrčale su u portu manastira vičući: “Jadne li smo i prežalosne, videle smo crnog Đavola!” Jedva ih je otac Nikolaj umirio govoreći: “Nije to crni đavo, to naš Vojo trenira karate”.
   Tako je bilo moje prvo upoznavanje života u manastiru. O tom uticaju na moj daljnji karate, a i životni put, pričaćemo u sledećem nastavku.

S puno pozdrava Vaš Vojislav Bilbija


KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
septembar 1990., br. 39, strana 22-23


Нема коментара:

Постави коментар