PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


понедељак, 29. фебруар 2016.

YUCHOKU HIGA



*Neki podaci iz ovoga teksta se ne podudaraju sa podacima iz teksta:


   Prvo smo se sastali sa majstorom Yuchoku Higom. Primio nas je u svojoj vežbaonici gde je za ovu priliku bio specijalno postavljen sto. Po tradiciji smo razmenili poklone kao znak uvažavanja i poštovanja.
   Yuchoku Higa je rođen 8. februara 1910. g. u Naha-i. Potekao je iz relativno dobrostojeće porodice, pa je imao sretno detinjstvo. Ali u adolescenciji počinju da se javljaju problemi. Yuchoku je bio nežnog zdravlja pa je u školi često bio predmet poruga njegovih drugova. Kada je napunio 16 g. otac je odlučio da ga odvede kod slavnog majstora Shuritea – Jira Shirome. Međutim, ovaj nije hteo da ga primi jer je bio suviše slab. Primio ga je tek nakon tri odbijanja i upornog navaljivanja Yuchokuovog oca. Nedelju dana je mali Yuchoku prao pod u vežbaonici i japanske cipele sa drvenim đonom – geta. Pošto je hrabro izdržao ovu probu, Jiro Shirome počinje polako da ga uči svojoj veštini. Postojao je ipak još jedan, poslednji uslov: da mali Yuchoku ne sme nikada javno govoriti o karateu niti se hvaliti da se sam bavi njime. Naravno mladić je obečao da će respektovati tu želju.
   Karate koji se tada praktikovao na Okinavi se veoma razlikovao od ovog današnjeg. Na časovima su se uglavnom  radile kate. Nije bilo puno učenika, i oni su trenirali goli do pojasa na podlozi od utabane zemlje. “Početnici” su neumorno ponavljali 5 pinana. Učitelj je govorio: “Ne smeš se pitati čemu služi kata. Tvoje je da vežbaš i to je sve. Kasnije ćeš razumeti. Tvoje je da vežbaš i to je sve. Kasnije ćeš razumeti. Učiš telom, a ne glavom!” Insistiralo se na radu mišića, kao i na očvršćavanju šaka i stopala. Yuchoku je po nekoliko puta dnevno radio na makiwari. Čim bi imao neki slobodan trenutak on je vežbao karate. Njegova zagriženost je bila tolika da je i u toaletu postavio vreću sa peskom. Neprestano je gnječio u ruci jedan mali cilindar od pletene trske da bi ojačao prste.
   Tek posle 5 godina mu je majstor dozvolio da počne sa jyukumite. Pet godina posvećenih samo pukom ponavljanju kata! Danas se teško može zamisliti ovakva vrsta uvežbavanja čiji je jedini cilj da proveri ozbiljnost vežbača. Sensei Higa je zadržao bolne uspomene sa tih kumite seansi: profesor ga je napadao sa otvorenom rukom a on nije smeo uzvratiti udarac. Morao se zadovoljiti eskiviranjem ili blokiranjem “tako da sam uvek bio prekriven modricama! – priseća se on, smešeći se.

IZAZOVI
   1933. g. kada je umro Jiro Shiroma, Higa je imao 23. g. Godinu dan će sam vežbati a onda će upoznati majstora Goju-ryu Jinnan Shinsato-a. Takođe je postao učenik Seiei-a Miyahire – koji je podučavao Shurite. Tada su bili veoma česti dueli između škola. Oni su se odigravali u tajnost, bez publike. Iako to nisu bile borbe na smrt, često je dolazilo do ozbiljnijih povreda (slomljene ruke, noge, rebra...). Iz krhkog dečkića, Yuchoku se razvio u pravog atletu. Osim toga stanovao je u “vrućem” delu Nahe gde je stalno bilo puno tuča. Bilo je puno loših momak koji su voleli da izazivaju karatiste i porede se sa njima. Za nekoliko godina, Yuchoku Higa je bio slavan u celom kraju. I drugi karatisti su želeli da se mere sa njim pa su se tajne borbe množile. Danas je sensei Higa veoma  dostojanstven starac, ali ipak sa osmehom evocira uspomene iz tog perioda njegovog života. “Pa, bio sam mlad i vatren, zar ne... Imao sam mnogo izazivača, slomljen nos i jedno rebro i sve vrste povreda. Posebno se sečam jednog čoveka, nekog Aharena. Bio se zakleo da će me pobediti. Sastajali smo se 4 puta i svaki put sam ja bio pobednik! Imao sam u to vreme jedan specijalan udarac koji mi je pomogao da dobijem sve borbe. Ali, neću vam ga odati! To je moja tajna karta!”
   U svojoj 29-oj godini, Yuchoku Higa počinje da obučava Shurite veštinu. Tri godine kasnije izbija II. sv. rat. napadom Japanaca na Perl Harbur 1942. g. Higa je mobilisan, ali se nakon godinu dana vraća na Okinavu.

KOBAYASHI-RYU
    1943. Yuchoku Higa upoznaje Choshin Chibanu, jednog od največih savremenih karatista. Rođen 1885. g. Chibana je počeo da uči borilačke veštine kod Anoha Itosu-e, velikog majstora Shurite stila. Chibana će biti njegov učenik 15 godina, do 1915. g. kada je Itosu umro. 1920. godine Chosin Chibana stvara sopstveni stil i otvara vežbaonicu Kobayashi- ryu-a u Shuri. Uživao je ogroman ugled i mnogi japanski karatisti su dolazili na Okinavu specijalno da uče od Chibane. Chibana je bio prvi predsednik Okinawa Karatedo Renmei osnovane 1956.g. kao i Okinawa Shorin-ryu Karate Kyokai, osnovane 1961. g. 1957. g. je primio najveću počast – naziv Hanšija. Život Choshin Chibane se ugasio 1969. g. u 84.oj godini. Njegovi glavni sledbenici su Yuchoku Higa, Shuguro Nakazato i Katsuya Miyahira.
   Danas je Kobayashi-ryu jedna od tri glavne grane Shorin-ryu-a. Sensei Higa je nastavio da obučava kate koje je naučio od majstora Chibane: 5 pinana, 3 nihanchia, 2 passaia, 2 koshokuna, chinte, jiion, unsu, seisan, sochin, gojushiho i chinte. “Nastojim da održim tradiciju. U Japanu je na žalost karate postao sport” – objašnjava majstor Higa. “U početku je postojao budžicu koji je prerastao u budo. Cilj vežbanja je stvaranje kompletne ličnosti, a za to je potrebno vežbati i srce i razum. Međutim, uvođenjem karatea na univerzitete, to je zanemareno. Sada se misli samo na takmičenja. I tehnički je borilačka veština izmenjena. U Okinavi se sve do 3-eg dana mnogo insistira na radu mišića da bi telo moglo da prima udarce. Takođe se insistira na očvršćavanju podlaktice koju mi nazivamo kote kitai. Od pre tri godine mi ovde imamo takmičenja prema japanskim pravilima, ali ona ograničavaju praktikante. Svi udarci moraju biti kontrolisani, a opasne tehnike su zabranjene!”
   Postoji još jedna razlika između karatea Okinave i njegovih izvezenih verzija: na ostrvu, večina instruktora ima i drugo znimanje. Tako je sensei Higa bio policijski oficir. Dakle, nema finansijskih problema. Ovde učitelj bira učenika, a ne obratno. Svaki proffesor ima oko 10-ak učenika. Najstariji vežbaju više od 30 godina. Odnosi između učenika i profesora su kao odnosi otac – sin. Kod profesora se ceni njihovo iskustvo i u njih se ima neograničeno poverenje. Karate je kao ključala voda. Ukoliko isključite vatru, voda će se ohladiti. Ne možete predavati karate ukoliko se i sami ne bavite njime. Vidite, ja imam 74, g i svako jutro sam vežbam po sat vremena od 5,30 do 6,30. Obično uradim po 5 odlaska-povratka. Ponekad, kada me posmatra moja žena, uradim i 7. Njeno prisustvo mi mnogo pomaže. Ali pažnja: ukoliko se bavite samo karateom, srce će vam ogrubeti i postaće te surovi. Pravi karatista mora biti čovek sa srcem i dušom. Sensei Miyahira, jedan od mojih učitelja je bio pesnik: obuku je držao u stihovima! Sensei Chibana je bio muzičar. Svirao je na sansinu – jednoj vrsti gitare sa 3 žice. Ja uzgajam patuljasto drveće i ptice. Takođe imam puno prijatelja, većinom karatista. Prijateljstvo i odnosi sa mojim učenicima igraju važnu ulogu u mom životu. Kada sam bio mlad mislio sam da je napad najbolja odbrana, a zatim sam shvatio šta znači imati snažno srce.”


Tekst potpisan inicijalima B.Š. preuzet iz časopisa:
KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
oktobar 1988., br. 17, strana 17

Slika peuzeta sa adrese:




Нема коментара:

Постави коментар