PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


субота, 28. новембар 2015.

TERUO HAYASHI: VRAĆANJE KORENIMA


Prevod: Marijana Ćitić



   Kada novinar dobije zadatak da napiše članak za novine, najčešće se učini da bi intervju bio najbolje rešenje. Prvo rukovanje, zatim uključen magnetofon, neobavezno ćaskanje nekoliko minuta, a zatim prelazak na razgovor o temi - i posle dva-tri sata priča za čitaoce je gotova.
   Ipak, nije sve tako lako kao što izgleda. Intervju zapravo počinje od zastrašujuće prazne trake u koju treba smestiti priču koja po mogućstvu treba da bude "ona prava". Kako to izvesti? Prema onome što iskusni novinari kažu, dobra priča nastaje tako što intervjuom ne pokušavamo da otkrijemo ko je osoba koja nam je sagovornik ili šta je ona uradila, već zašto je ona "magnet" za javnost.
   S ovim u vezi za dobar razgovor sa majstorom borilačkih veština moglo bi da se počne sa pitanjem: "Pričajte nam o svojoj prošlosti", gde bi uz događaje koji su se u njegovoj prošlosti desili, dobili i psihološku sliku našeg sagovornika, njegove želje, pogled na svet, stavove prema ljudima i takav intervju postaje poslastica za čitaoca.
   Ali svako pravilo ima izuzetaka. Pošto smo postavili ovo pitanje Teri Hajašiju za vreme intervjua, on nam je ravnodušno i nezainteresovanim tonom svoju gotovo pedesetogodišnju karate-istoriju ispričao za 90 sekundi. Sekundi, ne minuta. Na ponovljeno isto pitanje, jer smo mislili da se nismo dobro razumeli, samo je dodao nekoliko detalja na svoj prethodni, vrlo kratak odgovor i to je bilo sve.
   Svaki iole nestrpljivi novinar bi ljutito ustao i otišao neobavljena posla. Za one strpljive, ovo bi značilo samo jedno. Hajaši nama postavlja zahtev: "Sledeće pitanje molim!" Prema ovome može da se zaključi da je Hajaši težak sagovornik, ili nema šta da nam kaže? Teško da je tako. Više je izgledalo da on nas pita: "Šta ustvari želita da saznate od mene?"
   U svemu tome ohrabrenje nam je bio njegov osmeh koji je mnogo govorio: rekao nam je da je Hajaši nekomformista, čovek koji radi po svojoj volji i instiktu, koji pri tom nije individualista. Naprotiv-veliki je borac za povratak karatea njegovim tradicionalnim korenima.
   I tu priča počinje...
   Kada je imao 20 godina, nije se zadovoljio onim što je o karateu naučio već je odlućio da otputuje na Okinawu u nameri da o karateu dozna od što više učitelja. Ovo nije uradio iz dosade, iz razloga što je hteo da život učini zabavnijim: pre toga se dugo bavio džudoom. A i vreme u koje je živeo bilo je dosta nezahvalno za razvoj borilačkih veština - Japan se oporavljao od posledica II Svetskog rata. Došavši na Okinawu, morao je da prođe kroz mnoge kavge sa lokalnim stanovništvom, sve dok ga nisu prihvatili.
   Ubrzo je Hajaši odlučio da odustane od takve diplomatije i dokazivanja. Javno je izazvao na dvoboj sve studente karate akademija koje je posećivao. I nije bila daleko istina da je pomalo drski Hajaši mogao da pobedi gotovo svakog ko bi pristao na borbu.
   Posle nekoliko mečeva tu i tamo, okinawske novine su počele afirmativno da pišu o ovom mladom borcu, čak su predlagali da mu se dozvoli da počne da obučava učenike. Jer pošto ga niko nije pobeđivao, dokazao je svoj kvalitet.
   Svrha tih izazova na borbu Hajašiju nije bila puko samodokazivanje; hteo je da na taj način skrene pažnju svojih učitelja ali i da dokaže da i on dosta zna. Hteo je još da ući, ali i da podučava druge.
   I ma kako to otrcano zvučalo, on je bukvalno tragao za znanjem. Na primer, na Okinawi je tada živeo i radio čovek koga je Hajaši nekoliko puta kontaktirao i molio ga da ga primi za učenika ali on je to odbijao. Kenko Nakaima nije ga želeo za učenika, jer je tada razvijao malo poznat i nov stil, ponikao samo u njegovoj porodici, zvan ryue-ryu i hteo je da ga prenese na svog starijeg sina i ni na koga više. Ali, Hajaši je bio neumoljiv: uporno je saletao velikog majstora, čak je tri dana gladovao sedeći na stepeništu ispred Nakaimine kuće i pratio ga kada je ovaj odlazio na treninge tako da je na kraju Nakaima pristao da mu bude učitelj.
   I tako je narednih 20 godina Hajaši bio okružen mnogim karatistima koji su postali legende. Kako on sam kaže, dok je učio razne stilove kod raznih instruktora on je pronalazio put da prepozna i izdvoji originalne tradicionalne elemente karatea.
   I kao što je bio uporan u tome da pronađe sebi učitelja, isto tako je bio kritičan prema svima, pa i svojim učiteljima. Na primer, učio je umetnost korišćenja oružja kod poznatog instruktora Shinken Taira. Posle dugogodišnjeg vežbanja, Taira je došao kod Hajašija kući da mu  urući diplomu. Ali, Hajaši je diplomu uzeo, iscepao i bacio pred učitelja. Smatrao je da diplomu još nije zaslužio i da su je on i ostali učenici bez mnogo truda dobili. On je imao svoje kriterijume i nije imao strpljenja sa onima koji ga nisu razumeli. Pa makar to bio i njegov učitelj.
   I tako, tragajući za znanjem, dosta je putovao po svetu ali je bio i u ulozi učitelja. Za razliku od mnogih drugih, Hajaši je verovao u vrednosti stalnih susreta sa svojim bivšim i sadašnjim učiteljima kao i sa učenicima. Dosledan ovoj težnji, on je bio na stalnom proputovanju od seminara do seminara, od škole do škole. Njegov cilj je bio jasan: u ovom vremenu brzog života i još bržih promena, tradicionalno originalno nasleđe karatea se mora sačuvati. Borilačka veština jeste i sport i veština, i to današnji praktičari nikako  ne smeju da zaborave.
   Ova priča može da kod čitaoca stvori sliku o Hajašiju kao o strogom puritancu. Ali, to nije tačno: on je naprotiv vrlo prijatan, ljubazan čovek, pomalo stidljiv i suzdržan-nikako nerazuman, strog ekscentričan tradicionalista. On ima smisla za humor i vidno je uživao u večeri koju smo zajedno priredili. Samo kada se razgovara o karateu, on postaje ozbiljan.
   Za vreme polaganja za nova zvanja, Hajašijev metod je sledeći: za vreme svih ispitnih demonstracija, on je miran i tih. Ne komentariše svakog pojedinačno, posle završene demonstracije, već sačeka da svi učenici završe svoj deo, za to vreme ih budnom i opreznom pažnjom prati, a zatim prilazi mikrofonu i jasno analizira svaku grešku koja je napravljena. Ali, on se ne postavlja u ulogu sudije šta je dobro, a šta ne u američkom karateu, koristeći to što je Japanac. On poštuje američki karate, ali iznad svega poštuje ideju o neophodnom zajedništvu u svetu karatea danas.
   Njemu je jasno da se to zajedništvo i jedinstvo ne može ostvariti ujedinjavanjem mnogobrojnih stilova u jedan. Čak smatra da svaki stil treba da zadrži i razvije svoju individualnost; ali, zajedništvo se može ostvariti na drugim poljima kao što su: kriterijumi za polaganje za majstorska zvanja, kriterijumi takmičenja, suđenja. Tu se može stvoriti jedan kriterijum za sve. U isto vreme, u svrhu stvaranja što čvršćeg jedinstva, treba što češće organizovati savetovanja, javne diskusije i uopšte skupove između karatea raznih stilova.
   S pravom Hajašija možemo da nazovemo duhovnim pokretačem u borilačkim veštinama. Učeći isključivo shito-ryu stil Kenwa Mabuni-ja (shito-ryu-kai), on je danas prvi čovek stila znanog kao Hayashiha- Shito-ryu-kai. Kada je goju-kai stil krajem 70-tih godina doživljavao previranja, nekolicina njegovih pristalica je otišlo Hajašiju, posle čega su oni svoj stil preimenovali u Hayashi karate-do goju-ryu. Slično ovome, on se zalagao za približavanje škole shoto-kan karatea i wado-ryu škole.
   Ipak, on nije "čovek na svoju ruku". Iako se udaljio od Mabunijevog shito-ryu stila, on je ipak ostao veran tradicionalnim osnovama tog stila. I ako se jednom nađete pod štitom Hajašijevih ideja, znajte da nije važno kom stilu pripadate, važno je samo da se slažete da se tradicionalno nasleđe vašeg stila sačuva od zuba vremena i vrtloga promena.
   Hajaši nije prezirao promene. Čak je i sam bio inovativan, ustanovljavao je nove tehnike (iskušavao je nove tehnike u Americi, pre nego što je predlagao da one ustanove u Japanu) i smatrao da su one isto tako potrebne kao što je važno da se one stare ne zaborave.



   Hajaši je bio borac za širenje svoje organizacije u svetu ali se isto tako zalagao za građenje čvršćih veza između borilačkih veština u svojoj zemlji. Kao stariji član svoje karate organizacije u Japanu - Federacije sve-japanskih karate organizacija - bio je vrlo aktivan na propagiranju svojih ciljeva, posebno težnje da se naprave univerzalni kriterijumi suđenja na takmičenjima. Svoje članstvo u ovoj organizaciji je shvatio kao dobar put da se karate javnosti skrene odlutala pažnja sa tradicionalnih korena karatea kao sporta i kao veštine. U svemu tome nije zanemario činjenicu da svaki stil treba da razvija svoje posebnosti.
   Pod njegovim rukovodstvom, stvoren je jedinstven sistem pravila kao i kriterijumi za vrednovanje i ocenjivanje majstorskih zvanja koji se danas koriste u nekim stilovima.
   Vreme intervjua ističe. Čini se da napraviti ovaj tekst i nije bio tako težak posao, kada znamo da Hajaši ume tako ljubazno da se smeši. O njemu ima još dosta nerečenog. Neka delić te preostale priče kažu ove fotografije.


KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
oktobar 1989., br. 29, strana 2-3


Нема коментара:

Постави коментар