PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


четвртак, 19. новембар 2015.

SPOZNAJA UZVIŠENOG TRPLJENJA

   Usamljenost nepristupačne pećine u kanjonu blizu manastira Krka bila je moj izazov. Nevidljiva sila vukla me je u tamnu dubinu gde sam odlučio provesti nekoliko dana. Tim podvigom duboke zenovske meditacije žudeo sam da se dokažem sebi ili nekom drugom. Tama me je čekala…

Kao jagode nad popucalom zemljom,
reči psalma osvetliše moju dušu:
Vojislav Bilbija



   Moj probni boravak u pećini doveo me je do stanja izvanrednog ushićenja. U tim momentima duhovnog magnovenja činilo mi se da sam na pragu neverovatnih mogućnosti. Mislio sam da sam konačno otkrio “karate naprednih mogućnosti”…

   Poverovao sam šapatu i omamljen iluzijom, što pre sam hteo da se vratim na to nepristupačno i za život pogubno mesto. Vukla me je snažna i nedefinisana sila…
   Po povratku u manastir desilo se nešto što je na jedno vreme odgodilo moj odlazak u pećinu. Došao je veliki i časni uskršnji post. Pravila i svrhu posta do tada nisam poznavao niti sam se interesovao za to. Sebično sam mislio da svaki slobodan duh može da ima sve ono što mu treba i da uživa u svemu što mu godi neograničeno. Ali, u manastiru poste svi. To je deo tipika ili manastirskog reda i njemu se mora pokoravati. Obzirom da sam u manastiru bio gost, bilo je očekivano da prihvatim post i da ne odstupim od “kućnog reda”.

DANI VELIKOG POSTA
   Hrana je svedena na minimum. Pasulj skuvan samo na vodi, zelje bez ulja, hleb u ograničenoj količini. Ali, polako sam, čisto fiziološki, osetio da se moja suvišna energija, a sa njom i agresija, polako topi.
   Već posle četiri-pet nedelja posta, kojeg sam se iskreno držao, promene i telesne i duhovne prirode su bile vidljive. Takvo osećanje do tada nisam ni doživeo ni iskusio. Trenirao sam, po običaju, svakodnevno. Nesvesno, moji treninzi su postajali drugačiji. Sve više su bili meditativni i divno sinhroni kako u okretima tako i u osećanjima. Tonuo sam lako u duboki mir i potpuno odvojen od okolnih čulnih i vizuelnih utisaka, zatvorenih očiju sam radio kate. Uspevalo mi je da svaki pokret mišića pratim vidim iznutra. Ponekad mi se činilo da sedim sa strane i samog sebe gledam u svakom pokretu. Navikao sam da tu energiju “isučem” iz sebe bez agresije i da se momentalno opuštam, a da već sledeći momenat nastavljam akciju.
   To su bili novi utisci i otkrovenja u meni samom. Od agresivnog pražnjenja duha i tela u klasično vežbanom “dojo” karateu kada inercijom i usmerenim pravolinijskim efektom “brzog voza” kulminira ogromna energija u kontrakciji maksimalnog kimea. Takvim gresivnim pražnjenjem duh i telo po prestanku akcije na momenat bivaju kao paralizovani i nesposobni za dalji nastavak neke nove akcije.
   Može se učiniti da ova iskustva zvuče mistično i skoro fantastično. Ali svako ko proživi moje reči u ličnom iskustvu shvatiće njihovu istinitost. Onaj ko se odluči na takav korak mora sebe pripremiti na izgladnjivanje. Tu se ne misli na potpuni prekid ishrane, već je potrebno da se nekoliko dana hrana “prepolovi”. Zbunjeni osećajem topline i opuštenosti nakon svakog treninga u takvom stanju, postaće svesno lišeni agresije, blaženo opušteni i počećete da preispitujete svoj dotadašnji duhovni put. To se desilo i sa mnom…

OTVARANJE NOVIH PUTEVA
   Imao sam više saosećanja sa mojim učenicima iz bogoslovskog karate kluba. Nisam ih više bez potrebe mučio dokazujući jakost i nepobedivost njihovog senseija – naprotiv: sve više sam se ja od njih učio krotkosti i umilnom duhu lakog praštanja. Učio sam se davno zaboravljenoj dečjoj nevinosti…
   Prestao sam da se radujem glasu koji se širio po selima Podinarja da u manastiru Krka ima neki momak koji lomi sve rukama. Gordost moje taštine nestala je tada kada sam shvatio da sam ništa drugo do vašarski momak. Odlučio sam da to nije pravo.
   Povukao sam se u svoj atelje gde sam posle svakodnevnog stomatološkog posla živopisao ikone za crkvu u Kninu. Do tada još nisam razumevao pravu poruku ikona i njihovu mističnu dubinu. Još uvek su to za mene bile ilustracije čudnog i nestvarnog sveta kome sam verovatno nesvesno oduvek pripadao. Veliku sreću i milost sam imao da sam u to vreme bio okružen nekolicinom duhovnika koji su pratili moj rad i svojom iskrenom verom i ljubavlju budili moju veru. Svako veče, dok sam slikao, obilazili su me i učili prota Milan i otac Jovan. Manastirski čoban Sako bio mi je nerazdvojan, čak mi je bio model kada sam slikao ikonu Svetog Jovana. Ti mali i divni ljudi nisu ni slutili kakvu je pustoš moj pomračeni egocentrizam  ostavio u mojoj duši. Polako mi se otvarao jutarnji duhovni svet.
   Počeo sam da razmišljam o misteriji ikona, da nazirem do tada nepoznati svet sa one strane horizonta. Polako sam počeo da ispunjavam pustoš u sebi. Živopisanje ikona postajao je za mene kompletan događaj. Ja sam živopisao ikone, one su živopisale mene.

REČI VELIKE DO NEBA
   Samo sam po nekada išao na bogosluženja. Više zbog poštovanja prema drugima, nikako zbog svoje pobožnosti jer su mi službe bile nerazumljive, trajale su predugo, gotovo do u nedogled. Smatrao sam da je crkva ostatak primitivnih ljudskih navika, gde zbog interesovanja zalaze samo bakice i istoričari umetnosti.
   Na jednoj večernjoj službi, dok sam stajao povučen i sam u najdonjem delu crkve, obuzet svojom prazninom, najednom sam počeo da doživljavam nešto izvanredno. Služba je trajala. Bogoslovi su pevali… Čitač je čitao psalme i molitve.. i kroz gustu maglu mojih rastrzanih misli, kao jagode nad popucalom zemljom, prođoše reči psalma kroz moje misli i dirnuše me do srca… “Žrtva je bogoduh skrušen i srce skrušeno Bog ne odbacuje”… Počeo sam da razumem i razaznajem reči, a potom i nastavio čitati: “Budi u men i osvetli mene pomračenog”. Tada iznenada poče nešto da se pokreče u meni. Kao da se pokidaše neke despotske spone i dželat ispusti moje srce. Obuze me neshvatljiva radost, razli se po meni toplina i duboki mir. Obliše me suze. Bio sam tu, a kao da sam bio negde drugde. Bio sam u panici zbog ponosa koji mi nije dozvoljavao da me neko vidi dok plačem…

ŠAPTAČ JE LAGAO
   Ceo taj uzvišeni događaj bio je nešto najlepše što sam doživeo. Taj prekrasan san sahranio sam u skrovištu srca. Čeznu sam za njim. Bili su to stvarni trenuci mirnog blaženstva i Bogoprisutnosti. Pećina i moj “savršeni podvig” budili su u meni prezir. Šaptač u mojoj duši i njegova lažna obečanja svetlucavog mira koji me čeka u pećini, postajali su samo blede senke. Njegov šapat se još samo u odjecima čuo u mojoj duši. “Božanstvo si sam, nećeš valjda da sve napustiš zbog nekih popovskih ludorija”… i postajao je sve tiši i isprekidan. Novi utisak sveže i čiste jutarnje svetlosti poništio je u meni stare “zenovske” misli.
   Spoznao sam univerzalnu, beskrajnu, harmoničnu, svetlu silu ljubavi koja je neprekidno bila uz mene, a ja je nisam spoznavao. “To je Onaj koji jeste”. Bio sam u to siguran.
   A karate, meditacija? Zar to sada treba da ostavim? Da li je zapravo moguć karate lišen agresije? Da li tradicionalna hrišćanska meditacija može biti njegov sastavni deo?
   Potrajalo je dugo vremena dok na ova moja pitanja nisam dobio odgovor. Od mene se tada tražilo da imam strpljenja i trpljenja. Kao i ranije, ja sam i sada trenirao i meditirao ranim jutrom na obali reke, čekajući buđenje svetla.
   Novi osećaj topline i bezbrižne radosti često mi se vraćao zbunjujući me i dajući mi snage da idem ovim putem dalje. Odgovore na moja pitanja strpljivo sam čekao…

  Vaš Vojislav Bilbija


KARATE RING
JUGOSLOVENSKI ČASOPIS ZA
BORILAČKE SPORTOVE
juni 1991., br. 47, strana 46-47


Нема коментара:

Постави коментар