PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


понедељак, 4. јануар 2016.

TETSUJI MURAKAMI 1



   Tetsuđi Murakami (Tetsuji Murakami) rođen je 31. marta 1927. godine u Šizuoku, dve stotine kilometara južno od Tokija. Kao mali bavio se plivanjem, trčanjem i, naravno, sumoom, kao svaki mali Japanac. Kasnije, u srednjoj školi izabrao je kendo jer je za džudo njegov mali rast predstavljao hendikep. Kada je imao dvadeset godina rešio je da se bavi karateom. U to vreme ova borilačka veština nije bila mnogo popularna, čak ni u Japanu, i mladić je osetio da je privučen tom tajanstvenošću i nepoznatim. Pošto je vežbao aikido kod učitelja Minoru Mošizukija, počeo je da vežba karate sa nekolicinom prijatelja. Konačno je odlučio da se upiše u jedan klub koji je tada postojao u Šizuoku, gde je predavao izvesni Jamaguši (nikakva sličnost sa učiteljem Gođu-rju). Sve se ovo događa neposredno po okončanju II svetskog rata. Šizuoku je bio gotovo potpuno uništen američkim bombardovanjem. Kako nisu imali dođo, obuka karatista se vršila na ulici, pred kućom učitelja Jamagušija. “Srećom”, seća se sa osmehom na licu učitelj Murakami tog perioda, “tada je bio slab promet vozila na ulicama... Samo po neki taksi s vremena na vreme”. kasnije će karatisti vežbati u dođou za kendo, jednom od retkih u celom gradu koji je ostao netaknut.

JAPANAC U PARIZU
   Deset godina je Tetsuđi Murakami vežbao šotokan pod nadzorom Jamaguši senseia. U Šizuoku se nalazio i dođo Minorua Mošizukija, čoveka koji je imao pedesetak dođoa u svim disciplinama borilačkih veština. Mošizuki ima jednog francuskog učenika, Džima Alšeka. Prijatelj ovog poslednjeg traži jednog japanskog učitelja koji je spreman da dođe u Francusku kako bi popularizovao karate u Evropi. Preko Džima Alšeka, Anri Ple stupa u kontakt sa Tetsuđiem Murakamijem. Trečeg novembra 1957. godine “naš” Japanac stiže u Pariz.
   Sledećih godinu dana Murakami će predavati karate u dođou Montanj Svete Ženevjev. U početku je smatrao da je ambijent malo čudan: nije bio naviknut da vidi toliko Evropljana na jednom mestu gde se vežba karate! Zatim njegovi učenici imaju dosta iznenađujuću tehniku: prvi francuski karatisti su naučili karate pomoću starih filmova i knjiga iz Japana... Blago rečeno, nemaju solidne osnove. U to doba izvođenje prve “kate” se sastojalo u izvođenju tri gedan - baraia posle kojih sledi jedna kontra... Na žalost, došlo je do nesuglasica između Murakamija i Anri Plea, i konačno obojica su odlučila da se razdvoje posle godinu dana zajedničkog rada.
   Godine 1959. učitelj Murakami je držao seminare u celoj Evropi: Zapadnoj Nemačkoj, Engleskoj, pa čak i u Alžiru. Godine 1961. odlazi u Italiju. Konačno otvara klub u Parizu, u ulici Kambron, sa Žakom Fonfredom, vicepredsednikom francuske karate federacije. Za ovaj period je vezana i jedna anegdota: Elvis Prisli, koji je služio vojni rok u Zapadnoj Nemačkoj, dolazi u Pariz na nedelju dana kako bi mogao da vežba u dođou učitelja Murakamija! “Bio sam iznenađen njegovom ozbiljnošću u radu - priseća se učitelj, - Bio je otprilike na nivou jednog trečeg kjua.”

PRESUDNI SUSRET
   Godine 1967. učitelj Murakami se vraća u Japan na dva meseca. Tada mu je četrdeset godina. I ne sumlja da je na putu jednog susreta koji će mu potpuno izmeniti život. U Tokiju sreće svog prijatelja, učitelja Ošimu. Ovaj ga vodi u posetu univerzitetu Gakušuin. Tamo Murakami prisutvuje predavanju koje drži učitelj Egami i to je pravo otkriće. “Kada sam po prvi put video to predavanje, bio sam veoma iznenađen. Najpre sam se pitao: Šta je to? Međutim, odmah sam osetio da se u karateu koji je predavao učitelj Egami nalazi nešto što sam dugo tražio. Odlučio sam da pohađam predavanja učitelja Egamija i malo po malo promenio sam svoj stil. U početku sam znao kome cilju težim, ali nisam znao kojim putem treba ići do tog cilja. Samo sam znao da mi Šotokan, koji sam do tada primenjivao, ne omogućava da dostignem taj cilj.”
   Rođen 1912. godine učitelj Egami je došao na univerzitet Vaseda 1932. godine. Tu je otkrio karate pomoću Gičin Funakošija čiji je postao direktni sledbenik. Godine 1935. učenici učitelja Funakošija osnivaju udruženje koje ima za cilj da pomogne svom profesoru. To udruženje je uzelo ime Šotokai.
   Učitelj Egami je mislio da se šotokan kakav je predavala J.K.A. sve više udaljava od karatea Gičina Funakošija. Na primer oi-zuki učitelja Funakošija se izvodi u dekontrakciji. Kako je već bio zašao u šestu deceniju života, njegovi učenici su mislili da je to zbog njegovih godina. Naime, dekontrakcija igra odlučujuću ulogu. Zatim je Gičin Funakoši prepustio svom sinu da rukovodi nastavom. Jošitaka je promenio položaje. Oni su postali niži. On je, pre svega, težio efikasnosti. Ista stvar se odnosi i na pojavu điju-kumitea ili slobodne borbe, koji nema nikakve veze sa modernim takmičenjem. Osnovana posle smrti Gičin Funakošija, takmičenja su povela karate ka ukočenosti, ka obaveznom radu. To je u suprotnosti sa duhom karate-doa.

JEDINSTVO TELA I DUHA
   Šotokai je želeo da ujedini telo i duh - kako bi se postigla optimalna efikasnost. Jer, kao što reče učitelj Egami “ako je telo ograničeno - duh nije”. U praksi se to prevodi osnovnim položajima, veoma niskim, kojim se želi povečati elastičnost i gipkost učenika. Dekontrakcija mora biti potpuna, treba ostati prirodan u bilo kojem položaju što dovodi do pojačanja svake tehnike. Naime, što se više stežemo, pokret ima manju jačinu.
   Pronaći ćemo to pojačanje pokreta u katama koje su iste kao u šotokanu. Ali, izvođenje je različito: ovde nema prekida. Međuvremena postoje, međutim, ona su uključena u pokret. nema stajanja.
   Druga karakteristika šotokaia je naprezanje (pritisak) tela. Glavna ideja se sastoji u tome da se prođe kroz protivnikovo telo svom svojom energijom. Sve se zasniva na jednom jedinom napadu u kome, praktično, nema vezivanja. “Jedna pesnica moj život” - govorio je učitelj Egami. Ovde pronalazimo razmišljanja u stilu japanskih mačevalaca. U šotokaiu prelasci u viši rang se ostvaruju isključivo pomoću tehnike: nema takmičenja. Razlog tome je, kako objašnjava učitelj Egami, što je i sam Gičin Funakoši bio veliki protivnik takmičenja. Za njega karate nije bio igra. Sa takmičenjem i sama tehnika evoluira i tada je teško vratiti se osnovama borilačkih veština.
   Kao svaki budo, karate je baziran na kiu. Ki znaći harmonija, ali i intuicija, predosećaj. Treba uspeti “osloboditi” duh da bi se “osetio” napad protivnika. Duh kada je “prazan” ili tačnije rečeno oslobođen egoizma, omogućava intuiciju. To je ono što nalazimo u zenu. Ideja pobede blokira telo, dok harmonija između dva partnera dozvoljava predviđanje. “Potrebno je prevazići vreme i prostor” - govorio je učitelj Egami. U svojoj metodi on je ovu ideju razvio do maksimuma.
   Tako nema više borbe. Šotokai insistira na izrazu “irimi”, bukvalno “ući”. U ipon-kumiteu nikada se ne povlaći. Sa telom i duhom ulazi se u napad partnera. To je jedino moguće predviđanjem. Naime, ako se duh blokira nekom idejom, telo će se zgrčiti i suprotno, ako se telo zategne, duh gubi svoju mogučnost za prilagođavanje. Telo i duh su, dakle, nerazdvojivi. Gledan iz ovog ugla, karate je bliži budou nego nekom takmičarskom sportu.

STVARNI ZAMOR
   Da bi se oslobodio duh od svake egoistične misli, šotokai traži zamor. Vežbači na ipon-kumiteu, na primer, ponoviće stotine puta isti pokret. Radi se do potpunog iscrpljenja. Takav spektakl je dosta impresivan. Zamislite pedesetak parova karatista okrenutih jedni prema drugim, niskog položaja, maksimalno skoncentrisanih. Po naredbi učitelja Murakamija jedan red napada u oi-zukiu, dugačkom, klizećem. Pesnice se skupljaju u nakada-ken (srednji prst prelazi iz zatvorene šake), “demonsku pesnicu”. U šotokaiu se više upotrebljava ovaj napad nego klasični seiken. Osećaj je različit: ovako se bolje prihvata ideja probadanja neprijatelja. U trenutku kada jedan red napada, drugi red eskivira i ulazi u protivnikov pokret. Sensei Murakami broji pri svakom napadu, “ali učenici moraju krenuti ranije ako su u harmoniji sa svojim profesorom”.
   Druga vežba tipična za šotokai je midare. Jedan karatista je opkoljen od strane više protivnika koji ga naizmenično napadaju. Onaj koji se nalazi u centru mora da eskivira i kontrira svaki udarac koji mu je upućen. To može trajati satima, bez prekida. Zamor je na kraju stvaran.
   Sa svojim posebnim položajima i svojim osobenim načinom izvođenja kata vežbači šotokaija su u prošlosti imali problema prilikom prelazaka stepena FFKAMA. Ali, danas je to uređeno i učitelj Murakami učestvuje u radu zvaničnog žirija. Uz put, on kaže da se  u stilu koji je osnovao učitelj Egami preteruje sa pokretom kako bi se stiglo do konačnog cilja, harmonije između duha i tela. To preterivanje često šokira vežbače iz drugih škola, ali to je samo način kako bi učenik bolje osetio u kom pravcu treba da se kreće njegov rad. Učitelj Murakami je i zvanično delegat japanskog udruženja Šotokai za Evropu, te je osnivač jedne organizacije koja nosi njegovo ime i koja ima svoje ogranke u celoj Evropi. Redovno je vodio kampove u Portugaliji, Italiji, Švajcarskoj, Belgiji, Jugoslaviji..
   I pored svojih 58 godina stalno dakazuje veliku vitalnost. Svi oni koji redovno prate njegova predavanja u Parizu dobro poznaju snagu koja iz njega izbija, tu energiju koja nije samo fizička. To je ono što Japanci jednostavno nazivaju ki.


EUREKA SPECIJAL / 05
CRNI POJAS

leto 1986., strana 3, 4 i 5

Нема коментара:

Постави коментар