PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


среда, 18. новембар 2015.

STARI MAJSTOR SA OKINAVE



   Čodjun Mijađi (Chojun Miyaji), osnivać gođu-rju karatea rodio se 1888. godine u Naha Sitiju, u jednoj od najbogatijih porodica na ostrvu Okinava. Sve do smrti u 65. godini, Mijagi se bavio razvojem i popularisanjem veštine karate-doa. Sekići Togući, jedan od najboljih njegovih učenika, vođa Šorei-kan gođu sistema, tvrdi da mu je učitelj Mijađi jednom prilikom rekao: “Da sam snagu i bogatstvo koje sam uložio u karate-do potrošio na bilo koji drugi posao, bio bih u njemu isto tako uspešan.”
   A, Čodjun Mijađi je bio zaista uspešan u onome čemu je posvetio čitav život. Toliko uspešan da su se o njemu ispredale bajke. Mogao je po njima da palcem noge probuši bure za naftu, ili pak još neverovatnija stvar, kad bi skočio na krov svoje škole u betonu bi ostajali tragovi.
   Te priče zna i jedan od njegovih učenika, Teru Činen, koji je kao mali počeo da vežba kod Mijađija. Stvarnost je bila drugačija. Priča teče ovako:
   Dečak sa Okinave nervozno je otišao do kuće svog suseda, koji ga je uvek plašio. Imao je zapovednički i ozbiljan pogled, a njegov ugled u borilačkim veštinama bio je veliki u celoj zajednici. Lagano, nesigurnim koracima mladić je ušao u susedovo dvorište. Dok se osvrtao naokolo, pogled mu se iznenada susreo sa očima nižeg, snažno građenog muškarca. Mladić se odmah poklonio s poštovanjem.

- Dobro jutro gospodaru Mijađi – jedva je uspeo da kaže.

   Tako je počeo sudbonosni susret između Terua Činena i Čodjuna Mijađija, osnivača godju-rju karatea, koji će zauvek izmeniti Činenaov život.

DOĐO POD VEDRIM NEBOM

   Kada ljudi koji se danas bave karateom govore o “vežbanju u stara vremena”, obično misle na rane 60-te godine. Kada Činen govori o starim vremenima on ima na umu vežbanje u dvorištu Mijađijeve kuće.
- To je bio dođo na otvorenom prostoru sa zemljanim terenom. Klima na Okinavi je slična Havajskoj, najčešće je veoma toplo, pa smo uvek vežbali na otvorenom prostoru.
  
   Činenova priča samo potvrđuje da su originalni gođu-rju dođoi bili sasvim drugačiji od današnjih škola. Mijađijeva škola bila je slična drugim karate “studijama” na Okinavi. Takav tipičan dođo pre drugog svetskog rata, bio je organizovan više kao banjsko lečilište nego kao sala za trening. Mijađijev dođo bio je otvoren od devet ujutro do devet uveče. Nije bilo utvrđenog rasporeda treninga i organizovanih grupa. Ako ste želeli da trenirate jednostavno ste mogli da dođete u školu i vežbate. Celokupna nastava bila je na individualnoj osnovi. Učenike su obično podučavali stariji borci, a starije učenike nadgledao je lično Mijagi.
   Nikog mlađeg od uzrasta za srednju školu nisu primili u dođo. Smatralo se čak ozbiljnom uvredom ako bi roditelji poslali u školu sedmogodišnjaka ili osmogodišnjaka. Izgledalo bi kao da Mijađijevu školu tretiraju kao zabavište. Mala deca nemaju sposobnost koncentracije i interesovanja neophodna za efikasan trening.

   Sam Čodjun Mijagi je u jednom svom radu, osvrćući se na istoriju karatea napisao u vezi sa uzraastom i ovo:
- “Godine 1904. karate je uveden kao deo obaveznog fizičkog vaspitanja u osnovnu školu. To je bilo prvo kolektivno vežbanje u istoriji karatea. Aprila 1906. osnovani su karate klubovi pri okružnim srednjim školama na Okinavi, trgovačkoj školi, poljoprivrednoj i policijskoj akademiji, da bi potom postao obavezan predmet kao što su već bile japanske borilačke veštine džudo i kendo”.




POJASEVI DUGINIH BOJA

   Teru Činen nastavlja svoju priču sa još jednim zanimljivimdetaljem:

- Gospodar Mijagi živeo je u maloj zajednici u Nahi. Nama nisu bili potrebni pojasevi da bi smo svi znali ko je najbolji. japanci su odgovorni za uvođenje pojasa, a rangiranje je preuzetoiz džudoa. U početku u džudou su se koristila samo tri pojasa: beli, smeđi i crni. Ljudi koji su se bavili karateom su to usvojili. Kasnije su se pojavili “pojasevi duginih boja”. Instruktori su počeli da uvode žute, plave, zelene i pojaseve drugih boja. Gospodar Mijagi nikada nije govorio o rangiranju. Niko u dođou o tome nije govorio. Mi smo bili zaokupljeni karateom, a ne rangovima i pojasevima”.

   Mijađi i ostali majstori borilačkih veština sa Okinave interesovali su se samo za karate, a ne za “nebitne stvari” kao što je rangiranje. Štaviše, u početku nisu smatrali bitnim ni da posebnim nazivom označe svoj stil karatea. Oktobra 1934. godine u Kjotou  u Japanu održan je dvodnevni festival borilačkih veština na kome su vodeći predstavnici različitih budoa (borilačkih veština) prikazali svoje veštine. Japanci su tada bili duboko impresionirani karateom sa Okinave koji je prikazao jedan od Mijađijevih starijih učenika. Učenik je bio zbunjen kada su ga pitali za naziv onoga što je prikazao. Kada je Mijađija za naziv njegovog stila, on je odgovorio jednostavno – Karate je karate. Ipak, kasnije iste godine Mijađi je skovao naziv “gođu”.

   Sam Mijađi o tome kaže:
- Poreklo reči “karate” na Okinavi je nepouzdano, ali je sigurno da ona nije nastala tako davno. U prošlosti ova veština zvala se “te”. Tada je karate ili “te” vežban u tajnosti, sudeći po tehnikama koje su majstori prenosili samo najboljim i najvrednijim učenicima. Ukoliko takvih nije bilo učitelji su je zadržavali za sebe i ona je nestajala njihovom smrću. Usled toga nestale su mnoge tehnike.

   Postepeno je karate postao priznat u javnosti. Po prvi put pojavio se zračak nade koji je ukazivao na to da karate ima budućnost – govorio je 1936. Mijađi.




- Karate je postao sastavni deo civilizacije u ekspanziji, a njegove telesne, obrazovne i kulturne vrednosti bile su potvrđene. Karate je konačno postigao potpuno priznanje u javnosti.

   Kad smo već kod izraza “gođu” da objasnimo i to. Mijađi je bio marljiv student filozofije, a izraz “gođu” dolazi iz jedne pesme koja se zove “Bubiši”. Pesma objašnjava da se sve u univverzumu sastoji od suprotnosti kao što su svetlost i tama, muško i žensko, surovost i plemenitost i da te suprotnosti upravljaju univerzumom.
   Činen se ne slaže u potpunosti sa uobičajenim američkim prevodom izraza “gođu” kao “tvrdo-meko”. On smatra da bi slog “đu” bilo prikladnije označiti kao “plemenitost”, na primer, džudo smatraju “plemenitim načinom” a ne”mekim načinom”. Po toj analogiji, “gođu” bi trebalo razumeti kao “tvrd i plemenit” način.
   Činen, takođe, ima određene rezerve prema prevodu same reči “karate” kao “prazna šaka”. Stariji učenici u Mijagijevom dođou su svojevremeno svoju veštinu označavali kao “te” što se često prevodi kao “šaka”. Činen smatra da bi “te” trebalo prevesti tako da se podrazumeva koriščenje šake u samoodbrani. Reč “kara” bi trebalo opisati kao “beskonačnost” ili “neograničenost”. Nazvati karate “borilačkom veštinom bez oružja” ili “golih šaka” je korektnije i ima sasvim druge filozofske konotacije.


CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 18, februar 1988., strana 14-15



Нема коментара:

Постави коментар