PRIJATELJ TRANSFER ELEKTRONIK

Nehruova 51, tel. + 381 11 318 40 46, delatnost : knjigovodstvo i računovodstvo


субота, 19. децембар 2015.

NAKAYAMA O FUNAKOSHI-ju


Priredio Milan Nikodijević
(deo teksta: Pad trešnjine latice, 1-2)



    U oblasti karatea samo se mali broj ljudi istakao kao Masatoši Nakajama (Masatoshi Nakayama). Ovaj 74-godišnjak je već 30 godina glavni instruktor Japanskog udruženja karatea (JKA). Bio je učenik Gičin Funakošija (Gichin Funakoshi) – “oca japanskog karatea”, koji je ovu veštinu preneo u Japan sa Okinave.
   U ovom intervjuu, Nakajama nas vodi u svet tradicionalnog japanskog karatea. Iz svog ličnog iskustva on otkriva kakav je stvarno bio Gičin Funakoši.

***

   Izgleda da je Funakoši naglašavao duhovni i filozofski aspekt karatea isto toliko – ili čak i više – kao i borilačku tehniku. Da li je to tačno?
- Da. dugo sam učio kod majstora Funakošija. Pre nego što je on preneo karate sa Okinave u Japan, karate je bio samo lokalni stil borbe na Okinavi. Kada je preneo karate u Japan, i kada je upoznao japanske tradicionalne borilačke veštine kao što su đudo i kendo, majstor Funakoši je u velikoj meri uobličio karate prema ovim veštinama i učinio ga vrlo popularnim. On je imao tehničku i filozofsku sposobnost da to učini i veoma lako je privoleo ljude da prihvate njegove ideje o karateu. To je bio jedan od njegovih najvećih doprinosa borilačkim veštinama. Zato sam rekao da je majstor Funakoši bio veliki stručnjak i veliki filozof. Što se tiče duhovne stane karatea, suviše veliki broj ljudi na karate gleda samo površno i u njemu vidi isključivo udarce. Oni karate posmatraju samo kao nešto što je vrlo opasno. Ali, majstor Funakoši je spojio tehniku karatea sa budoom (borilačkim načinom života) da bi uneo suštinu budoa u karate. Upravo zato učenici majstora Funakošija nemaju nasilnička shvatanja. On je učio da je karate defanzivan, a nikako ofanzivan. Dok je majstor Funakoši studirao na Okinavi, karate nije mogao da se vežba javno. Karate nije bio za svakoga i predstavljao je tajnu. Karatisti su bili poput tajnog društva. Ali, majstor Funakoši je otvorio karate javnosti i dokazao da je ta veština korisna. Međutim, Funakoši nije naglašavao samo tehničku stranu karatea, već i filozofsku osnovu ove veštine. Za njega je karate imao filozofsku suštinu koja se prenosi u celokupan život učenika. Drugim rečima, karate je način života: karate-do. Inače imamo samo karate-džucu, što je samo veština borbe. Majstor Funakoši je ukazivao na ovu razliku.

   Kakav je bio Funakoši u privatnom životu?
- Na prvi pogled izgledao je vrlo star. Niko ne bi ni pretpostavio da je on velemajstor. Toliko je bio skroman. Uvek je osećao da mu je potrebno da još uči i bio je veliki primer majstora borbenih veština. Poneki majstori kada  dostignu izvestan nivo, vole da se prave važni i govore – Ja sam nosilac crnog pojasa petog stepena; ja sam največi na svetu.
   Takvo ponašanje nema ničeg zajedničkog sa filozofijom majstora Funakošija. Njemu uopšte nije bilo potrebno da se pravi važan. Međutim, kada bi obukao gi (uniformu za karate) i ušao u dođo, smesta bi se promenio. Ni tada se nije pravio važan, samo bi se promenio. Kada sam kod njega studirao, imao je šezdesetak godina. U to vreme ljudi tih godina su smatrani starcima. Ali je on, dok bi stajao u dođou, izgledao kao da jednim pokretom može uništiti bilo šta. Toliko je bio vešt. A onda, kada bi završio trening, ponovo bi postao vrlo skroman. Majstor Funakoši je uvek govorio da je ponašanje majstora borbenih veština vrlo važno i da je znak istinskog poznavaoca borbe. Upravo zato majstor Funakoši nije izgledao kao “pravi” velemajstor. On tako nešto nije pokazivao nigde osim u dođou. U Japanu imamo sva četiri godišnja doba – proleće, leto, jesen i zimu. U proleće ptice pevaju, lišće pupi i vazduh je prijatan. Proleće u Japanu opušta ljude i upravo takav, poput proleća, bio je majtor Funakoši. Kad god bi ste mu se približili osećali biste atmosferu proleća. Takva mu je bila ličnost i takav je karakter pokazivao. Kada bi ušao u neku prostoriju kod svih bi izazvao smirenost i opuštenost.

   Koji je bio Funakošijev cilj prilikom osnivanja JKA?
- Kao što sam ranije rekao, staromodne borilačke veštine nisu bile pristupačne velikom broju ljudi. Međutim majstor Funakoši je imao drugačiju zamisao. On je bio vrlo mudar i širokouman. Smatrao je da karate treba da bude dostupan svakome. Želeo je da svako može da upozna tu veštinu. Smatrao je da ako poznajete neki dobar lek, treba da ga sa svima podelite. Upravo zato je pristupio osnivanju jednog udruženja i upravo zato je stvorio JKA. On nikada ništa nije rekao o bilo kojem specijalnom stilu. Na primer, neki imaju gođu stil, a neki vado stil. Ali on nikada nije učio da je stil neophodan. Govorio je samo “japanska borilačka veština”. Čak ni ja nikada ne kažem “šotokan stil”. Šoto znači krasnopisac, a kan kuća. Majstor Funakoši je bio veliki kaligraf i oni koji su učili kod njega su često trenirali u njegovoj kući.

   Kako ste vi izabrani da zamenite Funakošija na mestu glavnog instruktora JKA-a?
- Kada je majstor Funakoši ostario, znao je da mora da izabere nekoga ko će ga zameniti. On je, naravno, i dalje bio glavni velemajstor JKA-a, ali je znao da ne može da obavlja sve dužnosti glavnog instruktora – da ide naokolo i drži časove, da obučava i radi mnoge druge stvari. Sve je to zahtevalo mladost. U to vreme je JKA postao prava organizacija. Dobio je upravni odbor kao najviše upravno telo i upravo je ono naimenovalo mene za glavnog instruktora. To je bilo 1955. godine. Od tada ja obavljam dužnost majstora Funakošija – dužnost glavnog instruktora JKA-a i nastavljam da prenosim njegova shvatanja.


CRNI POJAS
časopis za karate,
borilačke veštine i
kulture istoka
br. 12/13, jul/avgust 1987., strana 16-17
br.14, septembar 1987., strana 14-15

Нема коментара:

Постави коментар